Priredio: Mirko Mrnarević

Moja majka je sada stara 78 godina. Nije baka jer sestra i ja nismo roditelji. Ali je u dobi kada mogu reći da je baka. Imala je težak život. Od malena odrasla u teškoj sirotiniji, nisu je puštali u školu pa nije završila ni jedan razred. Ne zna pisati, teško čita. Ali ima veliko i dobro srce. Ona me je naučila što ljudima u kada ostare treba.

Pouka je počela prije 3 godine kada sam pročitao obavijest da se organizira put u Svetu Zemlju. U to vrijeme nisam imao mogućnost platiti taj put. Ali mi se išlo. Srce me vuklo. Otac ima mirovinu, mama nije radila. Cijeli život smo joj sestra i ja gurnuli u džep koju kunu. Onako, da ima za sebe. Ne sjećam se da je ikada nešto kupila za sebe. Godinama ju gledam u staroj vesti, starim papučama. I kada bi joj nešto kupii, ona je to čuvala negdje u ormaru.

Taj dan sam došao k njoj na kavu i rekao :”Znaš mama ide se u Svetu Zemlju a jako je skupo.” Kaže mama: “ Jel ti se ide?” Odgovorim: “Da, naravno. To mi je životna želja.” Kaže mi: “Hajde javi se i upiši, mama će ti platiti.”

Ostao sam šokiran. Ona nema novaca. Ne radi. Mi joj dajemo. Odakle joj novac? Ništa mi ni je bilo jasno. I kaže mi: “Sve što ste mi davali kroz život ja sam štedila. Sada to želim dati tebi da ideš na hodočašće i znaš, srce mi je tako puno. Tako sam radosna.” Zaplakao sam. U početku nisam mogao uzeti novac. Bilo mi je neprihvatljivo. Svu njenu sirotinju da uzmem? Nema šanse. Rekla mi je bi bila presretna da uzmem taj novac i odem te da osjeća ogromnu radost u sebi. I tako sam otišao u Svetu Zemlju. Od sirotinje moje majke. Vodio sam misu u jednom gradu u Izraelu, duboko u pustinji. I za vrijeme propovijedi ispričao kako sam došao u Svetu Zemlju. Svi smo na misi plakali.

Kada sam se vratio, silno sam se želio nekako mami odužiti. Vidim, ne valja mašina za veš. Kupim joj. Prošla godina stara mašina još radi, nova stoji. Opet vidim neku vestu. Kupim joj. Ne nosi ju. Što god bi uzeo i poklonio joj bila je zahvalana. Ali nije koristila.

Jednoga dana molio sam pred Presvetim Oltarskim Sakramentom. Samo sam sjedio, gledao u Isusa, šutio i bio s Njim. Samo smo bili zajedno.
U tom trenu sam shvatio da moja majka ne treba stvari. Ona treba mene, svoje dijete. Da sjednem s njom i jednostavno budem s njom. Da vrijeme života koje joj je ostalo provedemo baš tako. Zajedno, jedno uz drugo. Da joj ublažim samoću, zagrlim ju. Ona ne treba čarape, veš mašine, veste. Ona treba mene, svoje dijete. Da budem uz nju i kada nemamo tema za pričati. Srećem puno starijih osoba. I vidim u njima isto. Žele isto što i moja majka. Ne stvari, nego svoju djecu koja imaju vremena doći k njima, sjesti i jednostavno razgovarati s njima. Tako me moja mojka naučila lekciju koju nikada neći zaboraviti. “Sine, ne trebam ništa, samo da te vidim.”

Volio bih da ovaj članak pročitaju sva odrasla djeca. Da ih potakne da imaju vremena za ono što djedovima i bakama jedino treba. Samo vrijeme provedeno s njima. Jer sutra više neće biti s nama.